-Kako to da znaš da šiješ, ko te je naučio? – pitanja su koja sam često čula još u osnovnoj školi.

Odrastajući sedamdesetih i osamdesetih, u zlatno doba, kada su sve gradske gospođe uglavnom imale svoje šnajderke, Burda i Neue Mode su bili časopisi koji su se smatrali vesnikom mode dolazećih meseci.

Pamtim miris knjžare sa drvenim podom u koju sam ulazila krajem svakog meseca sa mamom. Šef knjžare, odmereni sedokosi gospodin sa mirom nedeljnog popodneva, mami bi uvek dodavao Burdu koja je stajala u zastakljenoj komodi i čija se naslovnica providela kroz staklenu površinu. Iako se znalo da će mama kupiti Burdu, uvek bi joj davao da prelista, bas onako kako se daju vina na prvi gutljaj i degustaciju. Mama lista, a ja se tiskam uz nju i gledam.

Bilo je to vreme dok na uputstvima Burde još nije bilo izdvojenih skiciranih modela, vec si morao da prelistas ceo časopis i da vidis kakvi su modeli unutra. Burde nisu bili u najlonu, kao danas, već dostupne, da prelistas, pa odlučiš.

Od stranice do stranice Burde nizale su se dugokose manekenke u kašmirskim kaputima, kariranim bermudama naslonjene na kakvu fontanu ili nasmejane sa dvogledom u ruci dok pokazuju kako na njihovim preplanulim nogama izgleda mali beli šorts. Na poslednjoj trećini Burde kreću asesoari, moderni i prakticni, kak sašiti džins torbu sa dugim tankim kaišem, ili kako sam staviti nitne. A onda delikatesi, recepti za kolace kakvih u to vreme nije bilo u poslastičarnicama il domovima.

Burda je mirisala na moderni svet, na odrasle žene i ženstvenost koja mi je negde, iz daleka, mahala i očekivala me. Ponekad bih popodneva provodila sa D, komšinicom čija je majka takođe kupovala Burde i igrale smo se igre- „A kako ćeš ti izgledati?“ Onda bi jedna od nas okrenula neku stranicu, a slike neke lepotice koja bi se pojavila bi bio budući izgled one koja je stranicu okrenula. Ipak, mi bi glumile razočaranje, jer nije lepa kao ona na naslovnici. Tako sam sebe videla i kao kovrdžavu meleskinju i kao pahuljastu plavušu profila Grejs Keli. Jednom je D otvorila Burdu pravo na sliku gde je bila reklama za mleko za telo, a na njoj… žena nagih grudi. Brzo je zatvorila sliku postiđeno, kao da smo je upravo obe videle golu, a da ona na to nije bila spremna.

Nakon što bi mama kupila Burdu, u istoj knjžari bi kupila i pak papir. Koncentrisano i posvećeno prelazila bi metalnom radlom preko šnita ostavljajući rupičasti trag na papiru ispod. Kako je to meni delovalo teško i komplikovano, a opet sam znala da ima neko pravilo, jer mama to radi sa takvom lakoćom.

Imala sam osam godina kada sam pitala mamu da mi pokaže kako se vadi šnit. Pokazala mi je kombinaciju brojeva na bocnom delu šnita, na samom šnitu i isprekidane zelene ili crvene linije…i odjednom sam uspela da na šnitu punom izukrštanih linija uvidim konture rukava, kragne ili cvikle!  Pamtim osecaj logike kojom polako citav proces smeštam u svoj zagrljaj koji će mi ostati i tokom narednih četrdesetak godina.

Sledeći korak je bila šivaća mašina, Bagat Slavica iz sedamdesetih, dvokončana portabl mašina sa svojim koferom. Ipak, mama je rekla da sam premala za mašinu, da me može povrediti igla, ili da mogu nesto oštetiti, pogrešno uraditi… I tako sam sačekala jedno subotnje jutro, kada su tata i mama bili na pijaci, uzela uputstvo i korak, po korak, uvukla gornji i donji konac. stala na papučicu i štep je krenuo…I taj štep traje već četrdesetak godina.

Moglo je osmogodišnje dete, onda sigurno možete i Vi…